O nama…

TwitterFacebookGoogle+PinterestShare

Mrak, mrak, samo horizont..

Nadje se čovek, tako, u potpunom mraku. Pritisne ga tegoba neka. Ne može da se orijentiše, ne zna gde je gore gde je dole, šta je pravo a šta ne. Nigde zraka, nigde nade, nema blizine niti daljine. Nema sada. Nema biće. Ne zna šta će. Mutno i tesno,  a stiska.  Svuda samo mrak. Maše rukama u mraku, tako, čovek, pokušava da se dodirom orijentiše, hvata šta je pod rukom. A sve neke ljigave stvari se lepe za njegova čula. Te rat, te beda i glad, te jeftina zabava, te mutna dnevna politika što strah uobličava. Iz mraka nadiru sve takve stvari što mrak vole. I zalud se pita kako je stigao ovde. Svi ti mračni imaju svoje odgovore koji ga samo mame u još veći mrak, u još veću mutnu dubinu. A zna čovek da je stvoren za svetlo, za visinu, za vidike, oseća to nekako u dubini svoga bića. I traži tačku vodilju, svetlost negde, bilo gde. Zna da tako nešto postoji,  napreže oči da kroz mrak vidi tragove boljitka. Oči možda izdaju, ali celim bićem spoznaje, da tamo negde u daljini postoji svetli horizont i, da tamo negde postoje,  Kultura i Obrazovanje. Nešto što će pobediti mrak. Ne danas. Ne  sutra.  Ne za  godinu ili dve. Ali za neku generalicju. Ali,  te se generalijce stvaraju sada, u ovom ovde mraku. Zato treba skupiti  snagu za taj veliki posao, u ovom mraku spremati nove generacije. Korz obrazovanje. Uz kulturu. Za budućnost.

Horizonti kulture i obrazovanja.