Projektna nastava se poslednje dve godine realizuje u našim školama kao inovativni oblik nastave. Bez obzira što teoretski nije pedagoška novina, kod nastavnika su prisutne dileme koje treba rešavati.
Metoda projektne nastave je uvedena u obrazovnu praksu skoro pre 100 godina, zahvaljujući idejama poznatog naučnika i istraživača Džona Djuija po kojem je glavni zadatak škole da učenicima omogući sticanje znanja kroz:
- lično iskustvo na osnovu sopstvenih istraživanja,
- saradnju sa drugima,
- izražavanje sopstvenih ideja.
Stečeno znanje, po Djuiju, mora biti u funkciji praktičnih potreba – znanje se mora praktično primeniti.
Promena uloge nastavnika i učenika
Projekna nastava se danas smatra inovativnim oblikom nastave jer menja ulogu učenika i nastavnika u nastavnom procesu.
Nastavnik u projektnoj nastavi nije u ulozi predavača koji prenosi informacije učenicima, već raznovrsnim metodama rada podstiče aktivnost učenika u procesu učenja.
Umesto reprodukcije informacija, fokus se pomera na rad sa informacijama, njihovo biranje, klasifikovanje i prezentovanje. Primenjujući projektnu nastavu nastavnici imaju mogućnost za otvoreniju saradnju sa kolegama kroz međupredmetno povezivanje sadržaja, sa roditeljima i ostalim saradnicima na projektu. Takođe, otvara im se mogućnost za veću primenu novih nastavnih tehnologija. Sve ove mogućnosti ih izmeštaju iz uloge predavača u ulogu koordinatora i organizatora nastave.
Uloga učenika se takođe menja na način koji omogućava učenicima da:
- koriste različite izvore znanja,
- tragaju za rešenjima postavljenih problema,
- upražnjavaju istraživačke aktivnosti,
- uče u manjim vršnjačkim grupama,
- sarađuju sa nastavnicima drugih predmeta ili stručnjacima za određenu oblast iz drugih profesija,
- postavljaju pitanja i aktivno traže odgovore na njih,
- kreiraju sopstvena značenja odgovora koje su pronašli .
Da li će projektna nastava biti izazov ili teškoća za nastavnike zavisi od spremnosti svih aktera škole da se upoznaju sa svim vidovima ovakve edukacije.
