Komisija za klasifikaciju i terminologiju Internacionalne lige za borbu protiv epilepsije (ILAE) je 1981 godine dala klasifikaciju epileptičkih napada koja se zasniva na kliničkom ispoljavanju  i EEG nalazu. [i]

Po ovoj klasifikaciji, epileptički napadi se dele na dve glavne grupe, na osnovu toga gde se primarno odigrava (prekomerno, nenormalno) električno pražnjenje. Ukoliko se pražnjenje odigrava samo u jednom delu moždane kore, onda je to fokalni napadi, a ako se pražnjenje odvija sinhrono iznad obe hemisfere, radi se o generalizovanom napadu.

Ova klasifikacija, iako ne idealna, aktivno se koristi  i služi kao osnova za sve druge, detaljnije klasifikacije, koje u obzir uzimaju i mnoge druge karakterisdtike epileptičkih napada.

 Parcijalni napadi (počinju lokalno)

Jednostvani parcijalni napadi (neizmenjena svest)

1. sa motornim simptomima
2. sa somatosenzornim ili specifičnim senzornim simptomima
3. sa automatskim simptomima
4. sa psihičkim simptomima

Kompleksni Parcijalni napadi (izmenjeno stanje svesti)

1. počinju kao jednostavni parcijalni napad, ali progredira do kompleksnog napada
2. sa izmenjenom svešću od samog početka napada

Parcijalni napadi sa sekundarnom generalizacijom

Generalizovani napadi

1. Apsansi
   • tipični (petit mal)
   • Atipični
2. Mioklonični
3. Klonični
4. Tonični
5. Tonično-klonični
6. Atonični

[i] Comision on Classification and Terminology of the International League Against Epilepsy, Proposal for revised clinical and electreoencephalographic classification of epilepsy seizures. Epilepsia 1981; 22:489-501

Epilepsije mogu biti podeljenje na različite načine. Na primer, na osnovu etiologije, uzrasta prvog napad, topografske lokacije moždanog pražnjenja, kliničkih manifestacija, EEG nalaza, tipova epileptičkih napada.. Pitanje klasifikacije epilepsija nije lako i medju stručnjacima ne postoji jedinstvena saglasnot. “Interancionalna Liga za borbu protiv epilepsija” (ILAE), od 1981 kontinuirano radi na usavršavanju klasifikacije.

Podela epileptičkih napada

Prva podela koju je dala ILAE odnosi se na epileptičke napade  i dalje čini osnovu svih kasnijih podela a bazira se na osnovu kliničkog ispoljavanja i EEG nalaza. Po ovoj klasifikaciji, epileptički napadi se dele na dve glavne grupe, na osnovu toga gde se primarno odigrava (prekomerno, nenormalno) električno pražnjenje. Ukoliko se pražnjenje odigrava samo u jednom delu moždane kore, onda je to fokalni napadi, a ako se pražnjenje odvija sinhrono iznad obe hemisfere, radi se o generalizovanom napadu.

 Podela epilepsija

Epilesije se mogu podeliti na dve grupe.

• Idiopatske epilepsije

Kod ovih epilepsija se ne zna uzrok ali se pretpostavlja da su najbitniji nasledni faktori. Obično nema drugih oštećenja i EEG nalaz je obično normalan izmedju napada.  Idiopatske epilepsije se uglavnom javljaju u detinjstvu i ranoj adolescenciji i obično dobro reaguju na antiepileptične lekove.

•  Simptomatske epilepsje

Ove epilepsije su posledica nekog prepoznatljivog uzroka, (najčešće je u pitanju strukturalna moždana lezija, koja može da bude prisutna još na rodjenju, ili da se pojavi kasnije u životu). Obično postoje i druga oštećenja (fizička, intelektualna ili psihička),  koja su posledica iste lezije. EEG nalaz često nije normalan a odgovor na lečenje zavidsi od osnovnog oboljenja.

Kod simptomatskih epilepsija lečenje se može usmeriti u dva pravca:

sprečavanje napada, uglavnom lekovima koji sprečavaju napade (antiepileptici)

lečenje samog uzroka koji je doveo do pojave epilepsije

Simptomatske epilepsije  se javljaju  u bilo kom uzrastu, (u ranom uzrastu kao, npr. posledica porodjajne traume ili kasnije u životu, kao posledica moždanog udara ili alkoholizma)

Precizna prognoza za dete sa epilepsijom je od ogromnog značaja, zato što očekivanje novog napada može da bude izuzetno stresno za čitavu porodicu.

Prognoza kontrole epileptičkih napada je prilično dobra. Istraživanja pokazuju da od svih osoba koje dobiju epilepsiju, oko 70 do 80%  prestaju da imaju napade.

Kada su deca u pitanju, stidije koje su pratile decu sa epilepsijom preko 30 godina posle prvog napada, pokazale su da je bez napada bilo 67% dece.

Za svako dete sa epilepsijom, prognoza zavisi od različitih faktora. Evo nekih:

• Rezultati različitih snimanja, kao što su CT ili NMR glave.
• Epileptičkog sindroma, ako je takva dijagnoza postavljena.
• Tip epileptičkih napada.
• Da li se radi o idioparskoj, simptomatskoj ili kriptogenoj epilepsiji.
• Uzrasta kada se pojavio prvi napad.
• Da li su napadi dobro reagovali na terapiju.
• Da li dete ima i druge neurološke probleme osim epilepsije.

Deca sa manjim brojem napada pre započinjanja lečenja i tokom lečenja, deca koja imaju veći IQ, i normalni nalaz na snimcima glave – CT ili NMR – imaju bolju prognozu.

Može se reći da je dugoročna prognoza  odlična,  za većinu dece sa epilepsijom.

Epidemiologija je osnov za razumevanje epilepsije. Dugoročne naučne studije objašnjavaju prirodni tok i prognozu kao i faktore rizika i učestalost napada.

Do 70-tih godina prošlog veka u naučnim krugovima je vladalo pesimističko  mišljenje da je epilepsija hronično oboljenje i da je potrebno doživotno lečenje.  Ovaj stav je doživeo radikalnu promenu. Nova istraživanja su pokazala da  epilepsija  ima povoljan tok, i da 70% od svih slučajeva ima dobru prognozu (ima remisiju dužu od 5 godina).

U svetu trenutno živi 50 miliona osoba sa epilepsijom. Studije pokazuju da aktivnu epilepsiju ima 4 do 6 na svakih 1000 osoba.

U Evropi ima 2,5 miliona dece sa epilepsijom.

Proračuni pokazuju da u oblasti koju naseljava 250 000 ljudi  ima 200 dece školskog uzrasta sa “akltivnom” epilepsijom.

Od svih novih slučajeva epilepsije, 75% se javlja kod mladih osoba (ispod 20 godina), a najčešće se java kod dece od 10 godina.

Statistika kaže da će svaki učitelj u svom radnom veku u svom razredu  imati bar jedno dete sa epilepsijom.

Epilepsija je zajednički naziv za veliku grupu poremećaja mozga koji se ispoljavaju ponavljajućim epileptičkim napadima.

Reč “epilepsija” je grčkog porekla i znači “ščepati, iznenada zgrabiti”.

Epileptički napad je posledica prolazne, nenormalne i prekomerne aktivnosti moždanih ćelija.
Tada veliki broj moždanih ćelija nekontrolisano šalje impulse, što stvara tzv. “moždanu električnu oluju” koja privremeno remeti normalno funkcionisanje mozga.

Epileptički napadi su epizodični. Tada može da dodje do:
• gubitka svesti, ili
• poremećaja motorike ili
• neobičnih senzacija, ili
• izmena u ponašanju.

Epileptički napad
• nastaje naglo
• prestaje spontano
• ima tendenciju ponavljanja

Šesti vavilonski kralj Hamurabi je vladao  svojim kraljevstvom po zakonu koji je bio isklesan u kamenu i bio postavljen u Visećim vrtovima Vavilona. Taj kamen je nazvan Hamurabijev kodeks, potiče iz 1750 godine pre nove ere, a trenutno se nalazi u Muzeju Luvr, u Parizu.

 Dva zakona iz ovog kodeksa se odnose na osobe sa epilepsijom. Jedan kaže da osobe sa epilepsijom ne smeju da stupaju u brak. Mislilo se da će ljudi sa epilesiojom, ako zasnuju porodicu, imati decu sa epilepsijom. Drugi kaže da osobe sa epilepsijom ne mogu da se pojavljuju na sudu, niti kao sudije niti kao svedoci, jer osobe sa epilepsijom nisu dovoljno pametne da procenjuju druge ljude.

U ovom kodeksu se epilepsija pominje i u vez sa prodajom robova. Navodi se da ukoliko rob koji je kupljen, u prvih mesec dana ima epileptički napad, kupac može da vrati roba prodavcu i da dobije novac nazad.

Od vremena Hamurabija vekovima kasnije osobe sa epilepsijom prati predubedjenje, stigma i diskriminacija.

Posedovanje vozačke dozvole je veliki izazov za mnoge osobe sa epilepsijom. Mogućnost upravljanja motornim vozilom je  od suštinske važnosti za uspešno obavljanje profesije, socijalizaciju, samopotvrdjivanje – za sve aspekte modernog života – tako da se osobe sa epilepsijom osećaju diskriminisanim kada je vožnja u pitanju. (1)

Bez obzira na želju osoba sa epilepsijom da voze, epileptilčki napad tokom vožnje nosi rizik saobraćajne nezgode, sa mogućom materijalnom štetom, povredjivanjem,  čak i smrtnim ishodom.  (2-6)

Većina država u svetu dozvoljava osobama sa epilepsijom da voze, ali pod jasnim zakonskim uslovima (2,3). Činjenica je da je epileptički  napad tokom vožnje opasan, ali rizik se može smanjiti i na neki način predvideti.

Zakoni koji regulišu dobijanje vozačke dozvole osobama sa epilepsijom se razlikuju od države do države, ali je opšti trend u mnogim državama  da se osobama sa epilepsijom dozvoljava da voze ukoliko su napadi pod kontrolom. (2,3). Najvažniji standard za procenu rizika jeste interval bez napada, tj. koliko dugo je osoba bez napada, tzv “slobodan period”. (2, 3)

Procenat saobraćajnih nezgoda sa smrtnim ishodom uzrokovanim epileptičkim napadom čine samo 0,2% u poredjenju sa onim uzrokovanim alkoholom koji čine 30% (6)

Slobodan period

Dužina slobodnog perioda bez napada je ključni podatak koji se uzima u razmatranje pri donošenju odluke da li osoba sa epilepsijom može da vozi ili ne.

Zakoni su u svim državama stroži za dobijanje profesionalne vozačke dozvole. U Srbiji profesionalnu vozačku dozvolu ne mogu da dobiju osobe sa epilepsijom.

Druge države su liberalnije i fleksibilnije. U Republici Češkoj na primer, profesionalnu vozačku dozvolu mogu da dobiju osobe sa epilepsijom ako je slobodan period duži od 10 godina, a u Švedskoj i Estoniji slobodni period od 5 godina je dovoljan za dobijanje profesionalne vozačke dozvole.

Što se amaterske vozačke dozvole tiče, u državama kao što su Kina, Indija, Pakistan, Centralna Afrička Republika, Ruanda, Singapur, Tajvan i Bugarska, osobe sa epilepsijom ne mogu nikada da dobiju vozačku dovzolu.

U državama  SAD slobodan period potreban za dobijanje vozačke dozvole se kreće od 3 meseci do godinu dana (slobodan period u 13 država mora da bude 3 meseca, u 20 država 6 meseci u 8 država 12 ili više meseci, a u 9 država zakonom nije regulisana dužina slobodnog perioda)(8)

Slobodan period od 1 godine je obavezan u sledećim državama: Velka Britanija, Nemačka, Belgija, Španija, Švajcarska, Češka, Rumunija, Izrael, Malta, Kanada, Brazil, Novi Zeland (9)

Slobodan period bez napada  od 2 godine je obavezan u sledećim državama:  Švedska, Austrija, Francuska, Danska, Grčka, Italija, Hrvatska, Slovenija, Norveška, Porugalija, Kipar, Egipat, Japan,  Južnoafrička republika, Srbija (9)

U Srbiji je važno da slobodan period bude posle ukidanja leka, tj. da je antiepileptik pod kontrolom  ukinut i da je potom prošlo dve godine slobodnog perioda bez napada. U većini drugih država  bitan je slobodan period, a nije od bitne važnosti da li je za vreme tog, slobodnog perioda pacijent uzimao lekove za epilepsiju ili ne.

Druge okolnosti

Zakoni nekih  zemalja prepoznaju i tipove napada, tako da se posebni uslovi primenjuju ako se kod osobe dešavaju napadi samo u toku spavanja. U nekim zakonima se navodi i posebna klauzula koja kaže da odredjeni tipovi epileptičkih napada nisu opasni za vožnju, ako”..ne menjaju nivo svesti i ne menjaju sposobnost upravljanja motornim vozilom..” (Škotska)

S druge strane, pacijenti sa epilepsijom često ne prijavljuju napade svojim doktorima upravo zato što se boje da će izgubiti vozačku dozvolu (2,3,7).

Lekari imaju obavezu da obaveste svoje pacijente sa epilepsijom o važećem zakonu koji reguliše pitanje vozačke dozvole, i mogu se zakonski zaštititi time što će zabeležiti u zdravstvenom kartonu da su upozorili pacijenta na njgovu zakonsku obavezu. (2,7) U nekim državama lekari imaju obavezu da saobraćajnim vlastima prijave osobe sa epilepsijom (Izrael, Japan, Češka republika, Norveška, Švedska, Velika Britanija, Novi Zeland, i samo 6 od 50  država u SAD. )

Izdavanje vozačke dozvole osobama sa epilepsijom je delikatna situacija koja zahteva jasna ali sveobuhvatna pravila koja su definisana zakonom. Pored samog zakona potrebno je da i ostali akteri (Država tj. policija, osoba sa epilepsijom, nadležni lekar) odgovorno i principijelno pristupe svakom slučaju individualno da bi se donela ispravna odluka koja s jedne strane neće uskraćivati prava na vožnju osoba sa epilepsijom, a s druge strane obezbvediti maksimalnu bezbednost za samog vozača sa epilepsijom ali i za druge učesnike u saobraćaju.

Literatura

1. Gulliam F, Gilliam F, Kuzniecky R, Faught E, Black L, Carpenter G. Schrodt R. Patient-validated content of epilepsy-specific quality-of-life measurement. Epilepsia 1997;38:233–236.
2. Krumholz A, Fisher RS, Lesser RP, Hauser WA. Driving and epilepsy: A review and reappraisal. JAMA 1991;265:622–626.
3. Krauss GK, Ampaw L, Krumholz A. Individual state driving restrictions for people with epilepsy in the US. Neurology 2001;57:1780–1785.
4. Krumholz A. Driving and Epilepsy: A historical perspective and review of current regulations. Epilepsia 1994;35:668–674.
5. Krauss GK, Krumholz A, Carter RC, Kaplan P. Risk factors for seizure-related motor vehicle crashes in patients with epilepsy.Neurology 1999;52:1324–1329.
6. Sheth SG, Krauss G, Krumholz A, Li G. Mortality in epilepsy: Driving fatalities vs. other causes of death in patients with epilepsy. Neurology 2004;63:1002–1007.
7. American Academy of Neurology, American Epilepsy Society, Epilepsy Foundation of America. Consensus statements, sample statutory provisions, and model regulations regarding driver licensing and epilepsy. Epilepsia 1994;35:696–705.
8. Epilepsy: A Guide to Balancing Your Life – Google Books. Books.google.com. 2006-12-15. ISBN 978-1-932603-20-0. Retrieved 2010-09-16.
9. Ben-Menachem E (2004). “Toward a more pragmatic view of driving and epilepsy”. Epilepsy Curr 4 (4): 133–4. doi:10.1111/j.1535-7597.2004.44003.x. PMC 1176346. PMID 16059474.

 Za osobe sa epilepsijom postoje ograničenja pri izdavanju vozačke dozvole.

U pravilniku o bližim zdravstvenim uslovima koje moraju da ispunjavaju vozači određenih kategorija motornih vozila  (pravilnik je objavljen u „Službenom glasniku RS“, broj 83/2011 od 09.11.2011. godine)  u članu 3, 4 i 5 se odredjuju ograničenja za različite bolesti, izmedju ostolog i za osobe sa epilepsijom.

Član 3 odredjuje dve grupe vozača:

1. amatere („kojima upravljanje motornim vozilom nije osnovno zanimanje”) i
2. profesionalce („kojima je upravljanje motornim vozilom osnovno zanimanje”)

 Član 4 se odnosi na amatere, i tu se navodi da se osoba smatra sposobnom za upravljanje motornim vozilom, ako ne boluje od boesti koje se nabrajaju. Stav 1, tačka 10 ovog člana odnosi se na epilepsiju i doslovno kaže:

„Vozači motornih vozila iz prve grupe (amateri) smatraju se sposobnim za upravljanje motornim vozilom, ako ne boluju od bilo kog oblika epilepsije, osim medicinski kontrolisanih slučajeva u kojim se, bez terapije, napadi ne pojavljuju najmanje dve godine”

Šta to u praksi znači?

1. Dok osoba ima aktivnu epilepsiju, bez obzira na vrstu napada, ne može dobiti vozačku dozvolu
2. Ako je epilepsija „klinički kontrolisana” i ako se napadi ne javljaju dve godine po ukidanju leka, tada se može izdati vozačka dozvola.

„Klinički kontrolisana” epilepsija znači da postoje dokazi (lekarski zveštaji) o redovnim kontrolama kod neurologa odnosno epileptologa. U ovom slučaju to znači da je lek pod kontrolom ukinut, da se i po ukidanju terapije reodvno kontroliše i da tokom perioda od dve godine po ukidanju leka nije bilo novih napada.

 Što se tiče profesionalaca, zakonodavac je tu stroži i ne pravi izuzetke. Član 5 , stav 1, tačka 3  ovog pravilnika navodi da se vozačka dozvola može izdati ako osobsa ne boluje od „bilo kog oblika epilepsije i drugih poremećaja svesti”

To znači da osobe koje su imale dijagnozu epilepsije, čak i ako je lek pod kontrolom ukinut, ne mogu biti profesionalni vozači.

 Konvulzivni napad

Dete je palo, telo je postalo ukočeno, mićići se trzaju, otežano diše

Šte treba učiniti?

• Ostani miran. Većina napada traje manje od 5 minuta
• Ne sputavaj dete za vreme napada
• Zaštiti dete od povredjivanja. Ukoliko je moguće, spusti ga na pod, ukloni opasne predmete iz njegove blizine
• Pažljivo okreni dete na stranu
• Olabavi odeću oko vrata i ukloni naočare ako ih ima
• Proveri kod prisutnih da li je poznato da dete ima epilepsiju, ili je to prvi napad
• Ne stavljaj ništa u usta. Detetu u napadu ne može da „zapane jezik“
• Posle napada pažljivo se obrati detetu, ohrabri ga i podrži. Ostani sa njim dok ne postane sasvim bistro.

 Drugi  tip napada

Nisu svi napadi konvulzivni. Dete može da se zagleda, da deluje otsutno i da ne reaguje na pozive. Može da hoda besciljno i nespretno.

Šta treba učiniti?

• Ostani sa detetom. Dete može biti nesesno svog ponašanja
• Pomeri opasne objekte koji mu se nadju na putu
• Ne pokušavaj da sputaš dete tokom napada
• Pažljivo ga uputi dalje od opasnih mesta
• Posle napada, pažljivo ga ohrabri rečima. Ostani sa njim dok se potpuno ne izbistri.

 Hitnu pomoć treba zvati

• Kada nije poznato da dete ima napade
• Kada napad traje duže od 5 minuta
• Kada zateknete dete sa napadom, a niste sigurni koliko dugo napad već traje
• Kada se napadi ponavljaju bez punog oporavka izmedju napada
• Ako je dete konfuzno i 20 minuta posle napada
• Ako se napad dogodio u vodi
• Ako je dete povredjeno, ima šećernu bolest ili neku drugu bolest

Za više inforamcija pogledajte sajt www.horizontiko.rs,

ili pošaljite pitanje putem e-maila na adresu: vemil@mts.rs