Svako od nas ko je zaposlen u obrazovanju, zdravstvu ili nekoj drugoj profesionalnoj oblasti je polagao ispit kojim stiče dozvolu za rad (licencu) u svojoj struci i verujem da svi pamtimo ovaj ispit više nego ostale kojih smo imali tokom svog školovanja. Barem je u prosveti tako. Zašto?

Iskustva su različita, ali iz razgovora sa kandidatima i na osnovu vidljivog ponašanja nastavnika/vaspitača u ispitnoj situaciji stičem uvid da je tako, jer većina njih na kraju, kada sve prođe, kaže da će ovaj ispit pamtiti uvek, uglavnom po velikoj neptijatnosti koju osećaju na početku i tokom ispita i još većem olakšanju i radosti kada saznaju da su položili ispit. Ta dva različita osećanja, strah i anksioznost zbog mogućeg pada na ispitu i radost na kraju, su veoma jaka i ostavljaju dubok trag u našem pamćenju.
Subjektivni doživljaj ispita i ponašanja kandidata su svakako različita, ali kod većene njih je vidljiva uznemirenost, čak i kad se trude da je prikriju. Zbog toga uglavnom ostaju zajedno u grupi, u prostoriji koju im dodeli škola u kojoj polažu, čekajući svoj red, mada neki kandidati biraju samoću – izlaze napolje, šetaju po dvorištu.
Jedni su pričljivi, drugi uglavnom ćute ili cupkaju nogama.Pušači stalno izlaze napolje zbog cigareta.
Neki traže da popiju kafu više, ukoliko im se posreći da im u školi to omogući.
Neki se „svečano“ obuku, drugi su u svakodnevnoj garderobi.
Svi se trude da sa sobom ponesu sva pripremljena nastavna sredstva i uglavnom su usredsređeni na to.
Većina nastavnika/vaspitača je zbunjena i donekle u panici oko nalaženja učionice/sobe u kojoj drže čas/aktivnost. To im oduzima dosta početne energije.
Na samom času/aktivnosti/odbrani eseja kod većine je vidljiva trema koja im otežava da opušteno krenu.

Škole u kojima se polaže ispit donekle prepoznaju potrebe kandaidata i trude se da im pomognu iz svog ugla onoliko koliko mogu: obezbeđuju osobu za kontakt koja kandidate i članove komisije dovode do učionica za polaganje, pomažu kandidatima oko nastavnih sredstava, poručuju kafu i sl. Te osobe za kontakt su nastavnici u čijim odeljenjima se polaže ispit, ponekad stručni saradnik ili direktor. Njihova pomoć kandidatima je dragocena.

Na početku ispita, koliko god da se trudim da kratkim razgovorom o običnim stvarima opustim kandidate, često je vidljiva jaka trema koja polako popušta kako se ispit bliži kraju.

A na kraju obično čujem sličnu rečenicu kako će ovaj ispit dugo pamtiti i koga/čega će se sigurno uvek sećati. Uvek posle ispita za licencu razmišljam o ovome što mi kandidatu kažu i setim se svog ispita. Bilo je isto tako. Sećam se i prijatnih i neprijatnih trenutaka.

Pitam se zašto se tako dugo pamti? Zašto ga prate tako neprijatna osećanja, pre svega ansksioznost?
Pa, verovatno zato što nam od njega zavisi da li ćemo ostati ili dobiti posao, što svi od nas očekuju da položimo, što zahteva puno prave pripreme i učenja kojeg nije bilo na fakultetima.

Mirsada Topalović, prosvetni savetnik