Contents
Rajner Marija Rilke – Samoća
Samoća je poput kiše,
U večeri iz mora se diže,
Iz ravnica pustih i dalekih stiže,
Ide u nebo, gdje je uvijek ima.
I tek sa neba pada po gradovima.
Pada prije nego svjetlost je izašla,
kad ulice se okreću spram zore,
I kad se tijela što nisu ništa našla,
Razočarano dijele puna mora,
I kada ljudi što od mržnje gore,
U postelji jednoj moraju da noće.
Tad dolaze valovi samoće…
Desanka Maksimovi – Opomena
Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.
Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.
Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.
Ili mogu kom reći
u tome času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.
O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.
Učinice mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.
Učiniće mi se da negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.
Sergej Jesenjin – Pesma o keruši
Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.
Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.
A uveče, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.
A ona je za tragom trčala,
Stizala ga, kao kad uhode …
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.
Pri povratku, vukuć se po tmini,
I ližući znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom učini,
Kao jedno od kučića njenih.
Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.
Nemo, ko od milosti il sreće,
Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale su i njene oči pseće,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.
Karl Sandberg – Memi
Memi je lupala glavom o rešetke šaltera u jednom gradiću u Indijani sanjareći o ljubavnim avanturama i velikim doživljajima tamo negde kud svi vozovi idu.
Gledala je kako se dim iz lokomotiva gubi tamo negde gde se čelične pruge belasaju na suncu , i kad god bi joj juternje novine stigle ona bi se podsetila da negde daleko postoji taj ogromni Čikago, kud svi vozovi idu.
Došli su joj do guše frizerski pomoćnici i čavrljanje u pošti i ogovaranje u crkvi i stare melodije koje je duvački orkestar svirao o praznicima
Pa je zajecala nad svojom sudbinom i stala da udara glavom o rešetke , htela je da se ubije.
Kad joj pade na pamet da bi, ako već treba da umre, mogla baš i da skonča boreći se za pregršt ljubavnih avantura medju svetlostima Čikaga.
Sad ima posao za šest dolara nedelljno u suterenu jedne trgovine.
Ali i sada lupa glavom o rešetke šaltera kao i pre, i pita se postoji li neki još veći grad kuda vozovi odlaze iz Čikaga i gde bi možda bilo ljubavnih avantura, velikih dogadjaja, i odisntinskih snova koji se ostvaruju.