Ljudski mozakj je najsloženija struktura u univerzumu
Najsloženija struktura u univerzumu
“Svaki majmun može da dohvati bananu, ali samo čovek može da posegne za zvezdama. Majmun živi, hrani se, razmnožava, i umire u šumi – kraj priče. Čovek piše, istražuje, stvara i postavlja pitanja. Rastavljamo gene, razbijamo atome, lansiramo rakete. Gledamo gore pravo u Veliki Prasak i duboko dole u cifre broja Pi. Najznačajunije od svega, gledamo unutra, u deliće koji čine zagonetku našeg sopstvenog mozga. To čini um neverovatnim. Teško je shvatljivo da želatinozna masa, teška tek nešto više od kilograma, i koja gotovo staje na dlan može da zamisli andjele, razmišlja o značenju beskonačnosti i da postavlja pitanja o sopstvenom postojanju u kosmosu…” ( Ramachandran, “The Tell-Tale Brain”, 2010.)
Torensov test kreativnog mišljenja (The Torrance Tests of Creative Thinking – TTCT) je razvijen 1966 godine i od tada je izvršeno još 5 revizija (1974, 1984, 1988 i 2008. godine). Ukupan broj testirane dece jeste 272 599, za svih šest revizija testa. Obuhvaćena su deca od predškolskog uzrasta do 4 razreda srednje škole.
Analiza rezultata koju je uradila Kyung Hee Kim i objavila u časpisu CREATIVITY RESEARCH JOURNAL, 2011. godine pokazuje da skorovi kreativnog mišljenja opadaju počev od VI razreda osnovne škole. Takodje, pokazalo se da, počev od 1990 godine, nasuprot IQ koji raste kroz generacije, skor na kteativnom mišljenju značajno opada.
Uporedjujući decu istog uzrasta u različitim vremenskim periodima, pokazalo se da su deca ranijih godina postizala više skorove na TTCT-u, a da počev od 1990 godine njihova kreativnost opada.
Kod dece mladjeg uzrasta (5-12 godina) značajno opada sposobnost stvaranja novih ideja (fluentnost). Kod ove dece značajno opada i sposobnost stvaranja retkih, originalnih i neobičnih ideja (Originalnost).
Pokazalo se takodje, da se deca poslednjih 20 gpodina teže emotivno izražavaju, manje su energična, manje pričaju i teže se verbalno izražavaju, imaju manje smisla za humora, manje su maštovita, manje nekonvencionalna, manje živahna i strastvena, manje osetljiva, manje sposobna da povezuju irelevantne stvari, manje sposobna da zaključuju, i manje sposobna da sagledaju stvari iz drugačijeg ugla. Može se reći da su deca naučila na interakcije koje ne zahtevaju nepsredni kontakt sa drugima, i više koriste aktuelne tehnologije za komunikaciju, verovatno zato što ovakav način komunikacije isključuje neposredni kontakt dve osobe, kako verbalne, tako i druge medjuljudske komunikacione signale. Tehnologija može biti podsticajna za razvoj kreativnosti, ali neki njeni aspekti mogu spuitavati razvoj kreativnost kod dece.
Opadanje elaborativnih skorova na TTCT se uočava počev od 1984 godine, i konstantna je tokom poslednjih 30 godina. 1) ljudi svih uzrasta, od predškolskog do odraslog doba konstantno sve više gube sposobnost razrade ideja i detalja, i manje razmišljaju o njima. 2) ljudi su manje motivisani da budu kreativni. 3) kretaivnost se sve manje podržava u kući, školi i od društva uopšte.
Opšti zaključak je da deca rastu sa sve više duhovne ograničenosti, manje su intelektualno radoznala i manje su otvorena za nova iskustva.
Ali, na žalost, kada porastu do trećeg ili četvrtog razreda nihova kreativnost nestaje. Sa interligencijom je nešto drugačije. Postoji fenomen koji se zove Flin-ov efekat, koji kaže da svaka naredna generalcija ima viši IQ, zato što okruženje čini decu pametnijom. Kod kreativnosti se primećujue obrnuti trend; od 1990 godine rezultati kreativnosti padaju.
Evo nekih ubica kreativnosti:
Nagradjivanje. Nagradjivanje sputava dečju maštu i istraživački duh. Dete će uložiti taman oknoliko truda koliko je potrebno da postigne odredjeni cilj, i ni trunku više. Nagrade i pohvale eliminišu unutrašnje zadovoljstvo kreativne aktivnosti. Potrebna su nam zainteresovana, motivisana deca a ne samo odlične ocene u dnevnicima.
Nadgledanje. Neprestani nadzor deteta i nadgledanje svakog koraka u njegovom radu deluje razarajućče za njegovu kreativnost. Ako su deca neprekidno monitorisana, i ako im stalno dajemo neke instrukcije i savete, neće naučiti šta zanči prihvatanje rizika i neće saznati vrednost grešaka u procesu učenja.
Ograničen izbor. Decu stavljamo u sistem koji ih uči da postoji „samo jedno pravo rešenje“. Ispitivanje alternativa jeste srž „lateralnog“ mišljenja. Kreativno dete slobodno isprobava moguća rešenja i rado prati sopstvenu radoznalost.
Kako se sputava kreativnost kod dece
Preopterećenost. Redovna škola, domaći zadaci, treninzi, sekcije, socijalne aktivnsot, dečji raspored nikada nije bio puniji. Odrasli ga takodje preplavljuju stimulusima, zaboravljajući na najvažniji od svih stimulusa: dosadu. Iz dosade se razvija mašta a iz mašte kreativnost. U trenucima kada ne radi „ništa“, dečji um stvara najbolje ideje.
Kreativnost se rasplamsava kada se stvari rade iz zadovoljstva. Zaboravimo na “uradi na pravi način” i dozvolimo deci da istražuju, da čine greške i peruzimaju rizik i osećaju se slobodno da isprobavaju sve svoje divne ideje.
Godine 1926. u knjizi “Umetnost mišljenja” (The Art of Thought), 68-godišnji Gram Valas je spajajući svoja iskustva sa tadašnjim znanjima, opisao četiri faze kreativnosti: Priprema, inkubacija, iluminacija i verifikacija.
Priprema
Tokom prirpemene faze, problem se sagledava sa svih strana, kako bi posmatrač pripremio svoj um kao što se plodna zemlja priprema pred setvu. Ovde se akumuliraju intelektualni resursi iz kojih će se stvoriti nova ideja. Ova faza je potpuno svesna i sastoji se iz istraživanja, planiranja, stvaranja odgovarajućeg mentalnog okvirta i visoke koncentacije. Valas piše:
„Kao prvi korak u ovoj fazi osoba biva neodoljivo uvučena u oblast interesovanja.. U pripremnoj fazi osoba bude potpuno utopljena i izgradjuje specifičnu osetljivost za temu i problem kojom se bavi..“
Priprema često nije niti sistematična niti namerna.
Inkubacija
Zatim dolazi period nesvesne obrade podataka, kada se ne ulaže nikakav napor u smislu rešavanja problema. Valas napominje da ova faza ima dva različita elementa: „negativna činjenica“ koja ukazuje na to da tokom ove faze nema svesnog, namernot rada na aktuelnom problemu, i „pozitivne činjenice“, serije nesvesnih nenamernih mentalnih dogadjaja koji se pojavljuju. Valas pise:
„Odsustvo voljnih svesnih razmišljanja o problemu, može da ima dva oblika: period „ne razmišljanja“ može se koristiti na svestan rad na drugom problemu, ili kao relaksacija, bez ikakvog mentalnog rada. Prva vrsta inkubacije je ekonomičnija, ali je druga bolja.“
Valas predlaže tehniku za optimizaciju Inkubacione faze, time što se namerno ugradjuju prekidi koncentrisanog napora tokom misaonog toka.
„..često možemo dobiti bolje rezultate tako što započnemo više problema u nizu, i svesno jedan ostavljamo nezavršen, dok se okrećemo sledećem…“
Iluminacija
Iza inkubacionog perioda nastupa iluminaciona faza – bljesak uvida, koji svesni deo ličnosti ne može voljno da dozove, već samo da prepozna i prihvati – kada svi elementi koji su tokom pripemne faze slobodno lebdeli u okruženju, sada budu spremni da se uklope u jasno „osvetljenu“ sasvim novu formaciju.
„..bez obzira što iluminaciju svodimo na „bljesak“, očigledno je da je ne možemo podvesti pod diretkni uticaj naše volje. Zato što voljom možemo jedino uticati na procese koji traju neko vreme. S druge strane, finalni „bljesak“ ili „klik“… jeste kulminacija uspešnog niza asocijacija, što može trajati izvesno vreme, i kome obično prethode probni i neuspešni nizovi. Serije neuspešnih nizova asocijacija može trajati različiti vremenski period…
… Nekada uspeštni niz izgleda kao da se sastoji od jedne jedine asocijacije, ili od sukcesivnih ispada koje su tako brzi da se čini kao da su trenutni..“
Potvrda (verifikacija)
Poslednja faza, za razliku od druge i treće, deli sa prvom svestan i nameran napor u smislu testiranja vrednosti ideje i njeno svodjenje na jasnu formu.
„.. Nikada se ne dešava da nesvestan rad pripremi gotov rezultat koji je spreman da postane pravilo.. Jedino čemu se možemo nadati jeste da od ove inspiracije dobijemo početnu tačku za dalji rad. Što se daljeg toka tiče, mora se sprovesti tokom drugog perioda svesnog rada koji sledi inspiraciji, tokom kog se rezultati inspiracije potvrdjuju i kada se procenju posledice. Ovaj period zahteva disciplinu, koncentraciju, volju i svestan, naporan rad..“
Važnije od svega je interakcija ovih faza i činjenica da nijedan od njih ne postoji izolovana u odnosu na ostale. Mehanizam kreativnosti jeste kompleksni proces koji se sastoji od nemerljivih, neprestano pokretnih delova. Valas primećuje:
„.. U dnevnom toku misli, ove četiri faze se stalno preklapaju dok ispitiujemo različite probleme. Ekonomist koji prati vesti sa berze, psiholog koji upravo sprovodi eksperiment, biznismen koji čita poslovnu prepisku, svi oni mogu istovremeno da budu u fazi „inkubacije“ za problem koji su sebi postavili nekoliko dana ranije, mogu da skupljaju bitne informacije u fazi „pripreme“ za neki sledeći problem, ili da „verifikuju“ zaključke trećeg problema. Dok ispituje jedan problem, um može nesvesno da bude u inkubaciji za drugi aspekt istog problema, dok je svesno u fazi pripreme ili u fazi verifikacije za neki treći njegov aspekt…“
Savremeni koncepti kreativnosti kreću i razradjuju, ali i menjaju Valasov četvorofazni model kreativnosti iz 1926. godine.
Davne 1978 godine, američki folk-rok pevač Harry Chapin je ispevao pesmu “Cveće je crveno (Flowers are red)”. Pesma je svojevrsna kritika obrazovnog sistema koji sputava kreativnsot.
U pesmi je reč o djaku prvaku, koji u školi pokušava da crta i boji cveće kako ih sam vidi, u različitim bojama. Učiteljica ga “uči” da je cveće crveno i da je lišće zeleno i da jedino tako može da se crta. Pošto dečak odbija da prihvati takvo pravilo, biva kažnjen i potom usvaja mišljenje učiteljice. Dalje pesma govori o preseljenju i novoj učiteljici u novoj školi, koja insistira da se koriste različite boje za crtanje cveća. Ali jedino što je naš dečak umeo da crta bilo je crveno cveće i zeleno lišće, jer, “…crveno je cvijeće, I uz njeg zeleno lišće ide. Ne gledaj u njem neke druge boje, Jer tako ga ljudi oduvijek vide..”
Fleksibilnost i kreativnost – osnova za napredovanje društva
“Pošto neka civilizacija dostigne svoj vrhunac, gubi kulturni polet i počinje da opada. Osnovni elemenat na ovoj prekretnici je gubitak fleksibilnosti… Dok rastu, civilizacije pokazuju beksrajnu raznolikost i raznovrsnost, ali u procesu raspada pokazuju jednoobraznost i nedostatak inventivnosti. Nedostatak fleksibilnosti kod društva koje se raspada udruženo je sa generalnim gubitkom harmonije izmedju elemenata, što neizbežno dovodi do poremećaja u društvu i izbijanja društvenog razdora.”
Kreativnost je kao recept za pripremu posebnog jela.
Prvo ide suština. Bazični sastojci (kao što su meso ili povrće) moraju biti najboljeg kvaliteta. To daje dubinu, i što se kreativnosti tiče, to je prodiranje u dubinu problema i sticnaje iskustva u jednoj oblasti.
Sledeći važan deo jesu začini. Oni čine da obrok bude poseban i izuzetan. Kod kreativnosti radi se o novom načinu mišljenja i sticanju kreativnih umnih veština. Na ovaj način se um stimuliše i priprema za nove stvari.
Na kraju, šef kuhinje mora iskazati strast za spremanje novog jela. Teško je to objasniti, ali je lako prepoznatljivo kada takva strast postoji. То su predstavljanje, opredelenje i polet koji olakšavaju da se svi sastojci skladno slože. Kada je kreativnost u pitanju, svodi se na strast, upornost i primenu.
