Jedan od najboljih opisa epileptičkog napada jeste opis napada kod Kneza Miškina  u romanu “Idiot” Fjodora  Dostojevskog. Pošto je i sam  imao epilepsiju, sigurno je svoja doživljavanja opisivao vrlo slikovito. U ovom odlomku se spajaju genijalnost Dostojevskog u nalaženju pravih reči za opis napada,  sa njegovim ličnim iskustvom osobe koja je doživljavala epileptičke napade.

“…Zatim, najednom, nešto kao da se otvori pred njim: neobična unutarnja svetlost ozari svu njegovu dušu. Taj trenutak potraja možda pola sekunda; ali on se posle ipak jasno i svesno sećao početka, sasvim prvog zvuka svog strašnog vapaja koji mu se, sam sobom, ote iz grudi i koji on nikakvom silom ne bi bio kadar zadržati. Zatim mu svest momentano utrnu, i nasta potpun mrak…

…Knezu se desio napad padajuće bolesti, koja mu već odavno nije dosađivala. Poznato je da nastup epilepsije, upravo sama padavica, nastupa u tren oka. U tom trenutku se lice najednom strašno unakazi, a naročito pogled. Trzanje i grčevi ovladaju svim telom i svim crtama lica. Strašan, nezamisliv i ničemu nesličan vapaj otme se iz grudi; u tom vapaju kao da isčezava svo čovečansko, i nikako nije mogućno, ili je bar vrlo teško, da posmatrač zamisli i dopusti da to viče baš taj čovek. Izgleda da to viče neko drugi koji se nalazi u unutrašnjosti onoga , čoveka. Bar mnogi su tako opisivali svoj utisak; a na mnoge izgled čoveka u padavici čini neki određeni ali neizdržljiv užas koji ima u sebi nešto skoro mistično…

…Knez se trgao u stranu i najednom nauznako stropoštao niz sepenik, udarivši se u naglom padu potiljkom u kameni basamak…. Od trzanja, ugruvanosti i od grčenja, telo se bolesnikovo sroza niza stepenike, kojih ne beše više od petnaest,  do samoga kraja stepenika. Vrlo brzo, ne više no posle pet šest minuta, primetiše ležećega, te se oko njega zgrnu svet, … neki uskoro poznaše da je to padavica….Kneza prenesoše u njegovu sobu. Mada se bio prenuo iz zanosa, dosta dugo nije mogao sasvim k sebi da dođe…. Već posle jednog časa knez dosta dobro poče da shvata ono što je oko njega…”

Dostojeviski. Idiot, knjiga druga,  Narodna prosveta, Beograd, 1933, prevod Isidora Sekulić; strana 38-40.