Usmeni deo ispita za licencu u prosveti, kao što je zakonski propisano, sastoji se iz:
- provere osposobljenosti pripravnika za samostalno ostvarivanje obrazovno-vaspitnog rada (realizovanje časa/aktivnosti/odbrana eseja- u zavisnosti od radnog mesta);
- provere osposobljenosti pripravnika da rešava konkretne pedagoške situacije;
- poznavanja propisa iz oblasti obrazovanja i vaspitanja.
Provera kompetencija i osposobljenosti pripravnika za rešavanje pedagoških situacija vrši se razgovorom kandidata i ispitne komisije o određenoj situaciji iz pedagoške prakse. Listu situacija priprema komisija koju formira ministar, a čine je predstavnici Ministarstva, Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja i Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Pedagoške situacije su prilagođene radnim mestima i vrsti ustanove, a ispitna komisija ih dobija sa liste na samom ispitu.
Kandidat izvlači jednu od nekoliko ponuđenih situacija koje su odštampane na pojedinačnim ceduljama, dobija potrebno vreme da razmisli kako bi datu situaciju rešio u praksi i kroz razgovor sa članom komisije objašnjava svoja rešenja. Razgovor sa kandidatom vodi član komisije koji je prosvetni savetnik Ministarstva, savetnik zavoda ili neki drugi odgovarajući stručnjak koga odredi ministar (odnosno pokrajinski sekretar), sa najmanje pet godina radnog iskustva u ustanovi na poslovima stručnog saradnika.
Dosadšnja iskustva kandidata o polaganju ovog dela ispita su veoma pozitivna. Retko se dešava da neko ne položi ovaj deo ispita, a ako se i dogodi, to su obično kandidati koji se na ispitu potpuno blokiraju pa ništa ne kažu, ili navedu neadekvatna rešenja.
Bez obzira što se pedagoške situacije doživljavaju kao lakši u odnosu na ostale delove ispita, ipak većina kandidata koje očekuje polaganje ispita traži gotova rešenja za njih po internetu ili od kolega koji su polagali. To je razumljivo ponašanje, jer je predispitna situacija puna tenzije, straha od nepoznatog i sl. Međutim, mnoga ponuđena tumačenja i rešenja datih situacija na internetu najčešće nisu od pomoći kandidatu na samom ispitu, jer se odmah prepoznaju stereotipna rešenja iste situacije koja nisu povezana sa njegovim iskustvom i sopstvenim rešavanjem. Kolege koje su polagale ispit i poručuju ostalima da na ispitu o ovim situacijama treba razmisliti oslanjajući se na sopstveno iskustvo su sasvim u pravu i šalju dobru poruku ostalima.
Zapravo, rešavanje pedagoških situacija se ne može naučiti poput neke lekcije iz udžbenika jer za njihovo uspešno rešavanje potrebno je iskustvo rada u školi , teorijsko znanje, veštine u rešavanju raznovrsnih školskih situacija i problema (što zavisi od godina iskustva) , poznavanje zakonskih propisa i školske dokumentacije. Sve ovo ispitna komisija ima u vidu, posebno kada su u pitanju kandidati koji posle obavljenog pripravničkog staža nisu uspeli da nađu posao u struci, tako da se rešavanje konkretne pedagoške situacije svodi na razgovor o čemu sve on kao prosvetni radnik treba da razmišlja tražeći rešenje.
Na taj način kandidat pokazuje svoje znanje, vrednosne stavove i potrebne veštine za rešavanje date situacije – npr. veštinu komunikacije, empatije, timskog rada, saradnje sa drugima, uvažavanje različitosti, stav prema nasilju, poznavanje propisa u obrazovanju, metodike nastave/rada s decom, razvoja učenika, dečijih prava i odgovornosti. Širok je spektar znanja, veština i vrednosnih stavova za koje se očekuje da ih prosvetni radnici poseduju (propisane kompetencije nastavnika i vaspitača).
Imajući u vidu da se na ispitu očekuje promišljanje o najboljem rešenju date pedagoške situacije, pri čemu većina ispitivača kroz razgovor podstiče kandidata dodatnim pitanjima i objašnjenjima, nema razloga za preveliki stres koji može da blokira dobro razmišljanje kandidata u tom trenutku.
Mirsada Topalović, psiholog